Још из даљега опази стару Митру како је чека пред вратима. И ноге јој почеше поклецивати од узбуђења ... Шта ће јој Митра сада ? . . . А отац? ... Шта је с њим било?

Усиљено каскајући дотетура до куће и, приближив се старици, готово врисну:

— А бабо?

— Одвели га, — мирно одговори Митра и нежно је прихвати око паса. — Пси!

— Куку!

— Не кукај, — проговори Митра благо и помилова је по коси. — Мени су дигли двојицу ... Све ће бити како је Бог наредио, а мимо његову се вољу не може.

Јагода уљезе у кућу, окрену лице зиду и, укрстивши руке испред очију, наслони главу на њих. Бризну у плач. Митра и не покуша да је даље теши. Нека се исплаче биће јој лакше. Погледом старе, искусне домаћице премери кућу и дубоко уздахну. Овде одиста све поробили. Све што је било од вредности. Ни кашику масла, ни шаку брашна да оставише. Ни једног покривача, ни простирке. Старица захвално погледа у небо и прекрсти се, задовољна и готово радосна, што је ипак у ње нешто остало и што ће моћи да помогне.

— Хехехеј, има ли игђе икога жива? — запева, изненада, испред врата промукао, крештав мушки глас и неко се поче на силу искашљивати. — Хехеј, има ли по Богу?