— Дижи! — подвикну онај други, па се сада и сам придигну један мех. — Узми.

— Нећу . . . Не треба ми . . .

— Узми болан !

— Имам на дому.

Баш си будала, — подругну се онај и баци мех на раме. — А требају ли ти новци? . .. Узми па продај газди Пешикалу . .. Он ће све купити. А и платиће добро . . .

— Нека . ..

Па се лагано окрену старој и као да хтеде да јој нешто каже. Не проговори ништа. Само је погледа једним дугим, топлим погледом, пуним самилости, сажаљења. Да ли је и он имао мајку па је се сетио? Или био мекшега срца од друга ? Ко зна !

IV.

Тек ујутру усудише се девојке да измиле из јазбина, трапова, пећина, куда се посакривале, и да крену према селу. и ни једна није смела сама да пође. Плашљиво се обзирући и извирујући из траве, очекивале су једна другу. Кад их се састану по три по четири тада крену.

При улазу у село почеше застајати и узверено, изнебушено гледати у наоколо. Као да су залутале у неки туђи крај, запуштен, заборављен. Куће са одваљеним вратима и прозорима, рашчупаним стрехама,