се други разбише по кући да пребирају, травке. Покупише вуну, крпе, хаљине, сир, масло. Негде наиђоше и на бардак са ракијом. Замало се не потукоше око њега. Салетише се, сабише у једну групу. Са најгрубљим претњама, пружали су руке, гурали се, псовали. Чак су и отимали један другом из рука, испред уста.

Док су једни харали по Мргудовој кући, други се размилели по селу. Опет запевке, узвици, помагњава. И праска, ломњава, оргињање. Као да се негде у даљини одроњују читаве стене, са хуком и тутњавом, и лете, котрљају се у бездане амбизе. Руше се кровови, крше се појате, пуцкарају плотови. Блека, рика, мукање преплашених и узнемирених оваца, коза, говеда; хрзање истераних и усплахирених коња растолеже се кроз читаво село, одјекује измеђ планина и негде високо, високо, трзајући се и малаксавајући, замире и ишчезава.

У Митрину кућу дођоше само двојица. Један, одмах при уласку, замахну да удари, Али кад опази како га она, мирно и слободно, не трепћући гледа, некако постиђено обори руку и мукло прогунђа:

— Камо, баба, мрс?

— Ето, — тихо проговори Митра и мршавом, сувом руком показа на мехове с кајмаком и маслом.

— Све?

— Све.