ситне локвице по покошеним пољима. кад их месечина испија; док се широке, црне чакшире неспретно таласају и заплећу око нога, те из даљега изгледа као да људи и не корачају него с натегом газају кроз некакву црну, дубоку бору. У свакога о бедру бајонет, некаква старинског система, а о рамену пушка. Са дивљом радошћу људи који никада нису имали оружја у рукама, или га одавно нису имали, непрестано се играју с пушкама. и непрестано их загледају. Сад сваки сам себи изгледа некако силнији, моћнији. Свак мисли да је јунак. И бесни су ради тога, осиљени. Вриштећи бесомучно, разуздано, гурајући се, вребају као грабљиве звери: неби ли кога спазили, сусрели. Ко био да био, само да одмах могу на њему да се искале, да покажу своју силу.

На прве куће насрнуше са оном чудном, промуклом, пијаначком грајом, која као да извире из животињских грла. Почеше крхати, разбијати, палити. Ударајући кундацима у врата и прозоре, туку у зидове, пењу се на кровове и крше, лупају, секу.

— Рат је објављен! ... Живио рат!... На вјешала Србе! . . .

Старог Мргуда изудараше и шакама и кундацима. Ударцима оборише га на земљу. Чим покуша да се дигне нови ударци осуше се и он опет посрну, пипајући рукама по прљавој земљи, јечећи, цвилећи. Затим га почеше везати. Једни вежу, док