Пред вече, изненада, опет настаде необична журба, трка, комешање. Девојке, девојчице и младе невесте хитно, не осврћући се, промичу пиз улицу, прескачу преко плотова и ограда и брзо замакну у гај, међу појате, или их нестане на уској путањи према шуми. Стидљиво сакривају прса рукама, прикупљају хаљине око себе и трче, трче. Испане ли којој вретено или напола оплетена нова чарапа, не осврћу се на њих. Понека носи дете у нарамку. По нека вуче по двоје деце за собом, љутећи се и проклињући што не могу да каскају, да измичу као и она.

— Иду шуцкори !.. Иду шуцкори !.. — чује се како поплашено довикује једна другој сусрећући се. — Ево их!.. Ево!.. Пред селом!..

Кадикада одјекне по који пуцањ из пушке. Јато поплашених врана распе се са дрвећа и, са заглушујућим грактањем, изгуби се према пољу. Негде у близини као да закликта јастреб.

— Ето их!

Почеше се помаљати. Одвојени, раздељени у омање групе. Негде их нема него по двојица заједно, негде по четворица. Нису ни Швабе, ни Маџари, ни Румуни. Све сами наши људи, Муслимани из оближњих села и из Требиња. Кита гиздавих, црвених фесова гори им у сунцу као голем бокор расцветаних макова; широки, шарени копарани, вени златом, прелевају се као оне