прага као да би да му препречи улазак у кућу.

Мргуд је лагано одгурну, прође и седе на омању троножницу. Одупре се лактовима о колена, спусти главу међ шаке и замисли се. Нису говорили ни једно ни друго.

Тек кад се Лакан, кроз сан, поче протезати и нешто говорити, Мргуд указа на њега и мукло запита :

— Има ли... Имате ли у кући ... онако... што маломе треба?

— Има свега фала Богу, — брзо одговори Митра, са детињским поносом. Стара, чуварна домаћица !

Мргуд хтеде да разложи и растумачи зашто је дошао. Збуни се, саплете и стаде муцати:

— Ја, ето, само сам мислио да напоменем. Ако би вам што фалило, ја сам ту. Знаш ... комшије смо. И док сам ја жив не смије вама ништа фалити.

Старица ништа не одговори. Само га погледа једним топлим, широким погледом, пуним захвалности. Па, као присетивши се, нагло се саже и приступи му руци.

— Остави... Остави. ... — окреса Мргуд отимљући руку, па се лагано диже и пође према вратима. — Одмах затварај врата ! — опомену је заставши на прагу. — И не упуштај се с никим у разговор... И ником се не исповиједај...