не излазе пред врата, не сазивљу једна другу нити се питају за здравље. Ни деца нема да трче, галаме, играју се. Све се посакривало, збило се у куће, у појате. Врата на свакој кући замандаљена, прозори залепљени јастуцима, грудњацима. Ретко из кога димњака да се извије дим. Ретко где да залаје кер.

По уској, прашњавој цести падају вране, свраке, слободно скакућу и некако злослутно гачу. Никога нема да их поплаши. Једва ако по некад прође један од оних сељака што су некад служили у жандарима и што су још и сад у милости код жандара. Па и они као да иду некако постиђено, плашљиво. Оборили главе, турили руке под силах, па као да о нечем крупном размишљају. Ни један да се усуди и да погледа на куће.

Још пред зору стари Мргуд закуца на Митрина врата, тражећи да га пусте. Митра, која целу ноћ није спавала него поднимљена седела крај огњишта и размишљала о синовима, прену се. Ослухну. Познаје Мргудов глас а не верује му. Не сме да отвори. Чини јој се нека обмана, превара. Два пута се дизала и лењо приступала канату да извуче преворницу. И оба пута опет се враћала, са чудним страхом погледајући на Лаканов креветац као да се боји е ће јој неко њега отети.

Кад је Мргуд оштрије прекори, одлучи се. Отвори канат. И одмах застаде крај