— Симат Станишић ! — дрекну Вахмајстор јаче и мрко погледа у Симата. — Ти си'?

— Ја сам.

— У име закона ти си ухапшен.

— Фала Богу на његову дару !

И Симат заглади бркове, па мирно крочи према старој.

— Мати, дај ми руку да пољубим !

Стара, још једнако збуњена одласком њезина буцмастог, малог Петра, некако га несвесно погледа. И некако несвесно, не проговоривши речи, пружи му руку.

— Не оцрни ми образа кукњавом, молим ти се, — прогунђа он љубећи јој танке, мршаве прсте и чврсто их стискајући. — Све за образ!

— А ти слушај бабу, — прошапта некако мекше окрећући се Лакану и љубећи га у косу. — И пази је!

Па изађе пред кућу, поносито се исправи, пруживши руке напред, рече Вахмајстору:

— Вежи!

III.

Село остало готово пусто, мртво. Нико жив да викне или проговори. Чобанчад, гонећи стоку, не довикују се више; звона и клепетуше на крупним звонарима не звоне и не клепећу, затисли су их травом. Комшинице