па се гласно засмеје. И опет климата главом и пева веселије.

За Васом иде друга поворка младих, једрих сељака. И они опкољени жандарима. Нису повезани. То су војници, које да „бране отаџбину... Ко би још и њих везао !

Кад дођоше пред Симатову кућу, сви застадоше. Висок, крупан Вахмајстор, који је предводио жандаре, раскорачи се пред кућом и снажно подвикну:

— Петар Станишић!

— Овђе! — Живо узвикну Петар из куће и намах се стави на прагу. — Ево ме.

— У име закона позивам те да ступиш у војску. Хајде међу војнике.

Петар се окрену матери, која беше пристала за њим, и загрли је. Сав се изгуби под њеним белим, широким покривачем. Стискоше се, приљубише као у неком очајном рвању, где би да се угуше, смељаве. Зарили једно другом прсте у месо као да би да чупају, кидају.

— Кхе, кхе, — на силу се искашља Симат чупкајући брк и окрећући се у страну да их не гледа. — Доста, доста...

Затим отрже Петра и ухвати га за главу. Пољуби га у чело и оба образа, а Петар њега пољуби у руку. Још се једном окрете матери, рашири руке и загрли је. Па истрча пред кућу и крену међу војнике. На Јагодину кућу и не погледа. Стид га било од толиког света.