Узалуд се грло суши и ноге поклецавају. Та и кад би стали умирати, ни онда се нико на њих смиловао неби, нити би им којом капи оквасио уста.

Једини луди Васо што изгледа весео и задовољан. Као да га воде на венчање. Он иде задњи у групи бунтовника, везан двоструким ланцем, чији дугачки крај један жандар придржава у руци. На широко разбацајући ногама и лено климајући својом великом главом час на једну час на другу страну, Васо безбрижно попева. Пева некакав свој тропар, састављен из стотину разних тропара и кондака.

— Спаси Христе и помилуј и держава непобједимаја и во Јордање крешчајушчу и ниње и до вјека и держава непобједимаја. Алилија.

Па као да би да осоколи ону светину, која је пристала за њима и, са пригушеном кукњавом, прати их са страна, настави још јаче :

— Да расточатсја врази јего и на спашеније наше держава непобједимаја и јелици во Криста крестистесја и не крестистесја и јелици Фараона и силу јего море черноје. Амин.

Залуд га жандари опомињали, тукли. Не попушта. Посрне од ударца, јекне, али се намах диже и, са познатом одличном упорношћу луда човека, још јаче наставља. Затегну ли му ланац снажније, да и крв поцури, не престаје. Погледа на крв, погледа