закаснило по које дете па упорно удара у канат и тражи да му отворе.

Из големог облака прашине, који се све више и једначије шири са дна села, поне се нешто мицати, котрљати. Облак често пресецају све јаче блескајући оштри врхови жандарских бајонета. А мрка се гомила тромо и лено ваља, љуља, некако рањенички стењући. До мало па се почеше распознавати прилике. Ено старог, згуренога попа Луке, како немоћно корача-Руке му чак и преко рукава везане ланцима који још из даљега ситно, ситно јецају. С њиме, у истом ланцу, свезан Станиша Јованов, јак, голем сељак, силан као стена. Он никако не може да подеси корака с попом, па се некако неспретно саплеће, трза. За њима читав низ домаћина, најбољих, највиђенијих. Ухваћени, спутани, лагано иду један за другим и тек покаткада ако понеки погледа у страну. Нису се престрашили, нико и не жели да изгледа страшивица, али израз неке чудне стрепње, бриге ли, урезао им се преко лица и никако да ишчезне. Застење ли који или проговори, ето одмах жандара, да га тешким кундаком грухне у ребра и да, псујући и претећи, опомене на ред. Многи посрне под ударцем тупо јаукнувши, многи се свали на другове па готово и њих да обори. Кивно, осветнички испод ока погледају остали на жандаре. А ни један не сме да зине, чак ни да замоли. Ни воде не сме да заиште.