врата и поплашена чељад поче истрчавати и провиривати. Понеки од домаћина крену да види шта је? Је ли каква изненадна несрећа или самртни случај у чијој кући?

По улици почеше трчати голотрба престрављена деца, бежећи безобзирце. Сусретну ли кога узверено врисну, одскоче и беже даље. Понеко од оних мањих уморено малакше, посрне. Закопа се у дебелу прашину и очајно цичи, дозивајући другове. Протрчи и понека жена, гологлава, без прекривача. Прљава од суза, бледа, са помученим очима које гле дају некако несвесно, готово лудачки. Незна ни да говори, ни да запомаже. Само иде, трчи, ни сама не зна где ни зашто.

Врисак све јачи, оштрији, реже, пар, ваздух. Није сад једно грло, усамљено, слаб. Сад као да их се удружиле стотине в. креште, дрече, јаучу. И куће вриште, и дрвеће вришти и брда вриште. Чини се ко да негде недалеко силан вихор завија и фијуче, ломећи и крхајући гране, стрехе, димњаке. Каткад се отме и понеки пригушен, малаксао јаук и као да замре у прашини. Затим неко чудно, промукло кокљање, као да некога даве, понеки јачи уздах, молба, клетва.

Изненада они са улице почеше бегати, склањати се, сакривати. Неки брижљиво затворише врата, а прозоре, ко зна зашто, прекрише ћебетима. Пред неким вратима