прими на се и почела би да брани слободно и одрешито. Симат се морао повући и, гунђајући, оставити малога.

— Сједај мати, — викну Симат, који не хтеде да окуси залогаја док се и она не примаче софри. — Ходи!

За вечером су сви ћутали. Јели су полагано, отегнуто, као на силу. И као да се бојали да погледају једно у друго. Чудна слутња свакоме се поткрадала у душу и тихо, тихо, лагано, почела да притиска, мори.

— Ко зна колико ли ћемо још пута овако вечерати, — избаци Симат полугласно, па отра бркове убрусцем и измаче се иза софре.

Стара га некако скрушено и уплашено погледа. Ништа не проговори. А њему се десна усница мало придиже и као с неким поносом избаци:

— Само да буде сретно по српску веру!

II.

Негде у зору, рано, оштар врисак проби се тамо у дно села, кроз хладан ваздух, разли се изнад кука и изгуби далеко, у пољу. За њим се оте други, па трећи. Неко поче из свега гласа јаукати и помагати, неко застења као при издисању. На свима колебама заклопараше натрула