њом носио некакав шкипић, чувајући се и пазећи да не посрне, а ипак се, као за инад, непрестано спотицао.

Стара, чим уљезе у кућу, скиде котао с ватре, сасу млеко у други, већи котао и обеси да се узварује. Затим се хитно, некако младачки окрену, дохвати из серђена са судима овећи чанак и сву вечеру сручи у њега. Нађе и ножеве и виљушке и поставивши све пред Симата, измакну се и као да хтеде дворити.

— Сједајте и ви, — кратко осече Симат и поче се, по обичају, крстити. — Помози Боже!.. . Обесели Боже ! :

Петар и Лакан седоше одмах. Старица као да се још устручавала. Гледала је, такорсе, да се није што заборавило, је ли све намирено? Некако као да се прибојавала Симата. Јер и ако је син, он је домаћин, глава куће. И чинило јој се да је он један једини прави радиша и једини паметан човек у свету. Нико се не може мерити с њиме. Зато се и чувала да му никад ништа не приговори нити га прекори. Чак ни онда кад јој се чинило да он нема право. Откуд она, луда женска глава, да га саветује? Како би могла? Та није он дете, није Петар. Петра је и сада сматрала за дете те га и корила за сваку ситницу... Једино ако би Симат пошао да истуче Лакана, — што се ретко дешавало, — разјуначила би се и изазивачки му изишла на мегдан. Савила би се око малога, вољна да све ударце