пред Петра и поносито се исправи пред њим:

— А зар најприје нећеш изтражити и Суљагу Челебију и Ибра Дурутовића, џелата? — запита некако строго, свечано, домаћински.

— Да их потражим ?.... Рашта?....

И Петар је зачуђено погледа.

— Они су крвници Симатови А ти треба да Симата осветиш Нико други

— Симата ће осветити закон, — мирно одговори Петар, лагано скинувши капу и полажући је на кољено. — Ми га не смијемо светити.

— Брата не смијеш осветити?.... Рођеног?

Исправила се, укочила, бледа и испијена као светитељка. Поглед јој и строг, и пакостан, и неповерљив. Доња јој се усна непрестано скупља, стиска....

— Закони ће судити свакоме, — опет ће Петар, желећи да јој растумачи, да је увери. — У српској је држави тако... А ја сам доста убијао... Треба и да починем.

Старица полети према њему, насрну. — Као да хтеде да удари, да га истера из куће. Али намах малакса. Заклеца, затетура, посрну крај огњишта и некако болано, изнемогло писну:

— Несретни мој, Симате! Данаске ли те мајка изгуби!

Зарони лице у прегачу, сакри га. Први пут у четири године облише је обилате сузе