рад тога, није хтио да је чује ни да је види.

Петар се лагано поглади по челу и, некако као кроз сан, избаци:

— Јадница!

— Жалиш је? — запита стара у чуду и прекорно га погледа.

— Сјутра ћу отићи на гроб да јој упалим свијећу.

— Ти?

— А ко ће други?

— Ама оној грешници ти да палиш свијећу?

Румено лице Петрово као да се мало смрачи и он готово плану:

— Зар ви сви не палите свијеће газди Пешикану? Јер је богат, јер има паре... Ено га окитио кућу, растворио врата, довео свираче, изнио вино Ено свак једе и пије, свак се грли с њим.... А он је гори од Јагоде. Јагода се предала, а он се продо. Продо и тијело и душу.... Она једноме а он свима Швабама... И он вам добар... поштен.... а она.

Наишав на овако силан и ненадан отпор, Митра устукну. Зар њезин Петар овако зна да говори?... И њој да говори?... Он, који се није усуђивао оштрије да је погледа. Осети да сад не може друкче, него да му скрене пажњу на крупљу и јачу ствар, те да га од ове намере одврати.

Пошто острани Лакана из куће, стаде