и баби начини места. Стараца се пажљиво отра око уста, обујми Петрову главу рукама и пољуби га у чело. Застаде мало и као да размисли. Па се опет наге и пољуби га у уста.

— Хајде, сједи! — реће му указујући на ниску столичицу, — а имаћемо времена за љубљење. Док свршимо што треба.

Петар остави пушку у крај и лагано, лењо спусти се на столицу. Његово обло доброћудно лице руменило се и непрестано смешкало. Материн дочек као да га мало изненадио. Није баш онаки како га замишљао. Некако стегнут хладан

— А како ви? — запита да поведе разговор и да им се сит наслуша гласа. — Здрави ?

— Ето видиш.

— Хвала Богу.

— Бог нас је и очувао.

Петар извади кутију, замота цигар и запали.

— А Јагода како је? — запита као узгред. — Жива?

— Није.

— Није?

Рука му задрхта и он је упустио у крило, са запаљеном цигаром.

— А шта јој би, по Богу?

Умрла од срамоте, — одговори стара немилосно. Спанђала се са некаквим швапским официром, па с њим и живила.... Нико,