и почеше шенлучити; неки све цвеће којим се окитили побацаше на војнике. Једни рашириле руке те почели да грде и љубе кога год ухвате. Неки лове само официре, клањају се пред њима и целивају им ордене на прсима. Све се измешало, ускомешало, стисло. Нити војска може да се одвоји од њих ни они од војске. Једва, у неко доба, командант подвикну да се мора редати и једва, након неколико опомена, почеше да се растављају.

Стара Митра, и ако је желела, никако није могла тога дана да остави кућу. Додуше сад није имала посла колико пре, јер јој се иселио и поп и сви бескућници како их она називала, али јој Лакан некако није изгледао здрав. Болела га глава, смучивало му се. хватала га несвестица. Хтела не хтела морала је да остане Шта би било од њега кад би га оставила сама?

Пред вече, пошто је помузла оне две три овце што им још остале, и унела каблић у кућу, неко лако куцну у канат и пређе преко прага. Стара се окрену да види ко је, Војник, српски војник, опремљен, оружан. увија брчић и некако меко, меко назва:

— Добра вече, мајко!

— А стрико!

— А Петре!

Лакан скочи са кревеца и, пре него што је стара успела да се приближи, обеси се Петру о врату и пољуби га. Затим, поносит што је он први уграбио, одступи да