предали, готово нису могли да верују. Ништа је то: и пропаст Турске и пропаст-Бугарске. Све је ситно према пропасти босанских жандара Јер ако су они клонули, клонуто је све. Брђанин се више не боји никога до Бога.

'Чим се Швабе повукоше, наскоро поче долазити наша, српска војска. Настадоше празници и теферичи у земљи. У вароши затворише се радње, опет се оставише послови. Куће се ките заставама, ћилимима. цвећем. Чисте се и перу бурад да се што више вина и ракије изнесе пред браћу у кућама запослене домаћице пеку, кувају без одмора, да их могу дочекати понудама. Деца направила бајрачиће, изашла на улицу и, уредивши се по војничку, са једном урнебесном дреком певају Српску химну. Све радосно, бесно и све као пијано.

Сељаци су оставили домове и отишли у варош, да својим очима виде српску војску. Окупиле их се читаве гомиле. Застану насред улице, закрче пролаз и мирно разговарају. Нико несме да им се јави ни да их опомене нека се уклоне с пута. Због једне ситне опомене сад би дошло до тучњаве. Они су сад господари у својој кући. Ово су њихове улице, нису царске и они слободно могу, кад им се то хоће, да сад никога овуд не пропусте.

Кад су спазили војнике, у први мах као да су се забунили. Од велике радости нису знали шта ће. Изненада неки потегоше кубуре