њега тамо, код Ћабе, па му све кости поломљене. Још само душа у носу што се држи

Дође ред и на Швабу... Може ли још годину протегнути?... Може“.... „Не може“... „Нијемац би“ веле и могао; он још има јакости и крмалука у себи. „Али наш је Швабо на издиханију“...

Људи оставише послове, неће да раде ништа. Само иду у Требиње, питају, распитују. Неки се одметну и до комита, у планину, да и њих запитају. Неће ли они боље знати? Нико незна ништа. Али лица швапске господе забринута. Сетни су, тужни, невесели. Не заплећу ногама, не звече сабљама и мамузама, не гледају више гордо и презриво на све око себе. Оборили главе, сабље придржавају рукама, иду некако лагано, несигурно, као да су недавно изашли из болнице. Ни госпође им не циче више за клавиром, не истрчавају на прозоре, не дрече обесно, дивље кад опазе једна другу. На улицама не може готово ни једна да се сусретне: прозори им затворени. Шта је то с њима? Рашта је?.... Бог зна да је некако зло по њихову главу

Кроз неколико дана отворено изјавише да селе. Неколицини народних људи предадоше све. И одело, и оружје и храну. Све магазине, бараке, болнице, судове. А ови хоће да иду, одмах да иду. Само моле да их лепо пропусте, да им се у путу не би правиле неприлике.

Кад су Брђани чули да су се и жандари