Митра никако није могла да се смири на једном месту. Непрестано ишла од куће до куће и непрестано питала о комитама. Колико их је? На кога су нападали? Где? Јесу ли могли штогод и упљачкати? Све је хтела да чује и да сазна. Све до ситница. Изгледало је као да се надала, да ће јој баш ти људи донети слободу и тај њезин недостижни „дан освете“. И као да би ове на свету дала само да их види!

У заносу, у пијанству оном, поручила им по једном одрпанцу, да јој на село дођу. Лепо да дођу овде, у њезину кућу. Ако је, сутрадан, ради тога и обесе, неће зажалити.. Први осветници, — прве ласте!

Треће вечери одиста јој стигоше у походе. Петорица. Умотани у дуге, црне струке, испод којих им провирују врхови пушчаних цеви, са набијеним капана до на очи. Како уљегоше, разгледаше најпре све по кући; затим одбацише струке са себе а пушке положише у крај. Сви некако слични један другоме као рођена браћа. Окошти, мршави, — ни један као да нема меса на костима, — али необично жилави, чврсти. Поглед им промицав, оштар, тешко га издржати. Јаке вилице некако им испале, рашириле се и нешто као да непрестана ршти, меље међу њима. Један, са дугим перчином који му се спуштао до рамена, био им харамбаша. Чим угледа попа који је седео у врху (још је становао у Митриној дрвењари) и некако поплашено их гледао,