у њих више оне детињске бојазни и стрепње пред старешинама. И њима се отвориле очи. „Ако ћу умријети од глади или од куршума волим умријети код куће него у туђем свијету“, веле.... „Не дају нам да једемо а гоне нас да гинемо. Зар то може бити?“.... Ни жандари им нису могли ништа. Жандари као да и сами осећали своју немоћ, па су ретко и навраћали. И сад су били љубазнији, питомији. Кушали и да храбре чељад, да теше. Сетили се и они Бога и почели га помињати. Стара Митра по њима је и познала, да сад нешто „није у реду“. Макар се и мучила мало, и патила и она и Лакан, сваки дан је изгледала веселија и, некако, подмлађена.

— Чим су жандари омекшали, зло је по царевину. — Бог почео и на нас-гледати

Па задовољно трља руке и смешка се:

— Ех среће! Доживиће се дан освете....

Па да и Лакану кажем истину

А кад је чула да се недалеко појавиле комите, као да почела излуђивати од радости. Са неколико стране почеле се разносити вести, како се читаве чете комита раштркале по горама. Чак причају и где се појавила и која чета и где је ко коју видео. Већ су имали неке окршаје и са жандарима и са војницима. И, како се прича, остали су победиоци. Освојили две касарне, заробили три машинске пушке, одела, муниције.