неопране вуне. Мантију прикупио око себе те му се некако саплела око нога; само непослушни, дуги рукави лепршају као поломљена крила и туку га по бедрама. За њим се извуче стари Мргуд и, прекрстивши се, готово претрча до своје куће... Тако и остали.

Симат их испрати до врата, поздрављајући се са сваким. Кад их све испратио, застада мало, погледа изнад себе у небо и, зинувши као хала, жељан да што више ваздуха потегне, дубоко уздахну. Опазивши Лакана како седи на трупини, примаче му се и седе до њега. Није имао обичај да га милује и грли, није га хтео мазити. Чак ни од лањске године откако му мати умрла те остао сироче. Ретко кад и да се осмехнуо на њега. Он се уопште ретко смејао ити само десном усном која би се неприметно надигла. Увек хладан и озбиљан, увек прави домаћин. Ни сада не хтеде да га погледа ни да му се окрене.

— Јеси ли се уморио? — запита некако суво, преко рамена.

— Нисам.

— А јесу ли овце сите?

— Јесу.

— Хм. . .

У томе се иза куће помоли Митра, мршава, висока старица, мати Симатова. Носила је, лако се погуривши, пуне каблове с млеком, које се пресипало преко ивица и цурило низ дрво. Петар је, пристајући за