Нико, додуше, не одбија, свак обећаје. Чак зе и највећа господа заузимљу за њих, за сиротињу. Неки дан су им то и показали, на једној забави. „Ево да видите како се мисли на вас и на вашу децу“ вели им један чиновничић и води их до овећег прозора. „Привирите унутра, па видите ко се о вама брине“... Кад су погледали, зачудили се сељани. У некој великој, раскошно осветљеној соби окупили се најкрупњи људи. И генерали, и престојник и чиновници, сви бегови, газда Пешикан и толики други. Музика им свира негде у крају, а они испијају вино из финих, танках чаша и наздрављају једни другима.... Велике рпе колача, хлепчића, печених гусака и ћурана, шунке, саламе уздижу се око њих по свима столовима. Гомила жена, са голим прсима, обилази унаоколо, нуди. И цвећа, пуно цвећа, свуда!... У ово доба толико цвећа!... Боже!.

— Ето, — опет ће онај чиновник пажљиво их одводећи. — Чист приход од ове забаве иде у корист Вашу.... Хајдете кући и смирите се.... Биће хране....

Ко је могао да чека, тај је и чекао. Ишао, копао корење, чупао траву ако је где нашо и прехрањивао се. Ко није могао да чека, тај је умирао. И гробље се пунило, пунило непрестано. Још мало па Јагода неће бити тако удаљена од својих комшија.

Негде у то доба почели се враћати и многи војници са фронте, на допуст. И како који дође, неће да се врати више. Нема ни