нико други није смео пратити, Чак и она четворица као да се стидила какав терет носе. Готово су трчали под носилима, гунђајући и псујући.

Нико за њом није уздахнуо ни заплакао осим малог Лакана. Он је, сиромах, кришом, кад нико не види, неколико пута отрчао јој у кућу, донео воде, подворио је. Сад, кад су је понели, сакрио се за кућу, у једну рушевину од појате, и ту плакао горко и неутешно.

XVII.

Изненада као да нека зараза удари у село. Сваки дан, готово, по једна или по двоја носила односе се на гробље; стари поп сваки дан у неколико кућа мора да сврати и обилази болеснике. Неки се сасушили, омршавели, ислабили да им се више ни глас не чује даље од постеље; други набрекли, отекли, помодрили у лицу и бесвесно, потпуно блесаво гледају око себе. Сад више ни жандари нису могли забранити да се не говори о умирању од слабе хране, од глади. Свет, испаћен, измучен, ојађен изгубио више сваки страх, те пустио срцу и језику на вољу. Не боји се више ни претње, ни казне. Куд ће већа казна од оваког живота, од гладовања? У Требиње се иде по неколико пута, иште се жита, тражи. И свак се враћа празних шака.