— Бог је добар и он ће опростити

Он може што ми не можемо Он сваком прашта и теби ће..... Сагни главу

Пребаци јој епитрахиљ преко главе и тихо, лагано поче да чита молитву. Изгледало је као да негде зуји чела, тако му глас ситан и утањен. А кад јој дрхтавом руком пружи причест и саге се да је пољуби у чело, две крупне сузе потекоше му низ старачке образе. Али као да се застиди од свега тога. Некако поплашено погледа унаоколо: да когод није видео. Па се брзо убриса и још брже уреди ствари и гурну их под пазухо. Некако збуњено, сметено. пружи јој руку при поласку и рече „збогом“. А кад она пригрли руку и опет манито поче љубити, прибра некако снагу да се и обрецне:

— Остави!..... Доста!

Дошав у дрвењару окрену се Митри и рече шапатом:

— Јагода је на умору... Отиђи и опрости!

— Бог нек суди и опрашта! — мирно одговори Митра, па опет прихвати за своју преслицу.

Није хтела отићи ни да је мртву види. Мирно је слушала препирке сељана: хоће ли је саранити у гробље или изван гробља? Ови су били за то да се сарани иза гробљанског зида, на два аршина даљине. Попу нису могли забранити да је не опоје и не отпрати до гроба. Али осим четворице носача