— Не сакривај се!.... Не сакривај. —зашушкета поп пријатељски и одгрну јој чашаф са лица. — Ја нисам дош’о на какву дугу сједницу Само да те видим.

— Фала ти, оче!

И брзо, брзо уграби његову суву руку коју је спустио на креветац и пољуби је.

Поп јој загледа у лице и запита мекше:

— Молиш ли се Богу?

— Сваки дан.

— Смирено, покајнички, молиш ли се?

— Онако како знам....

— А би ли се исповједила?

Она подиже мутне, водњикаве очи према њему. Као да га није разумела па хтела да види: шта то пита? Зар он мисли да је она достојна исповиједи и причести?... Опазивши га овако озбиљна и мирна, сва се стресе. И некако радосно, нестрпљиво ухвати попа за пешеве од мантије и, молећи,. узвикну:

— Ах, оче!

— Хоћеш ли?

— Одмах.

Па, бојећи се да се поп не предомисли. запита живље:

— Може ли одмах?

— Може, може, синко.

Јагода узе крст који јој поп пружи, пољуби га и притиште на прса као нешто драгоцено, нешто што јој били отели па сад вратили. И, не гледајући више у попа