крила, Јагоди је у лице говорила да ће умрети... А кад ће умирати: зашто да другоме оставља ову храну ? Зар није боље да њојзи, Марији, даде? Па и не чекајући одговора, бирала је што јој се свиђало и узимала.

Стари поп као да се први смилова да пређе Јагодин праг. Он је имао обичај да свако чељаде које се у селу разболи, макар од какве болести, види и обиђе. Није чекао да га зову ни да га мољакају. Сам оде, погледа болесника, распита се за здравље. Ако види да болест није озбиљна, посаветује и болесника и чељад, како да га његују, препоручи какву траву или понуди какав прашак и иде. А ако је болесник при крају, он, не питајући, намеће на врат епитрахиљ, чита молитве и нагони га да се причести.

И, макар му и мучно било, макар знао да ће се сељанима замерити, одлучи се да јој оде. „Грехота је, хришћанска је душа прошапта. „Ако је и згријешила, опет се зар каје. Зар нас има без гријеха? И колико нас има?

Јагода се зачудила, кад се појавио. Некако поплашено повуче се на крај кревета, уза зид, и, са чудном зебњом и страхом, гледаше га. Мислила је зар да је дошао да ружи и да прокуне. И претрнула. Хтела би да бежи, да се склони а нема куда. Напослетку дограби један чашаф и стидљиво га пребаци преко главе.