на воду, кашљу за њом, опљуцкују, уздишу. Стане ли на врата, срдито је премерају погледом, врте главом, осветнички шкргућу субима. И дошла чисто као авет. Мршава, испијена, изломљена. Не може ни да иде усправно, сва се некако накриви на десну страну. Кад гледа, гледа некако поплашено, узверено. Чини јој се као да се свак спрема да је удара, туче и лењо се, издаљега, уклања испред свакога. Остављена, јадна немоћна као да стрепи, боји се и своје сени. Често се изнебушено осврне, као да је неко покушао да је гурне отрага Затим се постиђено крене и хитно, хитно сакрива се у кућу.

Од страха, од срамоте, од поруге, напослетку се озбиљно разболела. Паде на постељу, занеможе. Нису јој одмах веровали. За два дана нису пуштали никога да оде и да види како јој је. Тек трећи дан нађоше неку бабу Марију, калу и пакосну жену, којој наредише да јој кува ручак и да јој каткада воде донесе.

Баба Марија, кад су је напољу питали, одговарала да болест није тако опасна. Тврдила Је поуздано да ће се Јагода барем кроз три недеље приДићи. Кришом је, додуше, преносила по коју ствар, и вреднију и мање вредну, из Јагодине у своју кућу, да јој случајно неби други нашљедници уграбили. А преносила је и брашна, и граха, и осушена меса, и још некаква мрса који се задесио у Јагодиној кући. И то није