осмехом на лицу. Чак и кад је официрчић прошао, он се још смешкао и гледао за њим. Затим се нагло окрену и хтеде да униђе у радњу.

— А ево и ми дошли у жито, наш лијепи газда, — дочека један сељак и прогура се до њега. — Немамо ти готово шта окусити.

— У мене нема жита за вас, — кратко осече газда и не гледајући га.

— Како нема, по Богу, кад ето колима шаљеш.

— То је жито за оне који хране раднике, у виноградима, у пољу. За вас нема.

И газда се окрену и мирно оде у магазу.

— Шта ћемо сад?

И сељаци се забринуто згледаше. Где,у кога да ишту више Или да просе ? А код куће се нема ни мало и треба донети. Ако деца у зору заишту хлеба, шта ће им. одговорити ? Чиме их замамити ?

Разбише се по целој чаршији да траже. Наћи ће, зар, код Муслимана што им газда Пешикан продао за радише? Макар било и скупо не смета. Само да се добије

XVI.

Село почело да оживљава, да се буди. Здравији и снажнији људи запослили се око развалина. Хоће што пре да озидају и