изгдедало је као да и не зна шта се око ње догађа.

Други дан, рано, придигоше се многи да крену у Требиње. Сваки потерао по две по три главе стоке на продају. Треба се дочепати новаца и поново куповати посуђе и остало што треба за кућу. Треба поново кућу кућити, како многи говораху. Уз то им понестало и хране. Што је било потрошило се у путу и ретко још у кога да би се могло наћи покоја прегршт брашна. Додуше чули су да ни у Требињу нема брашна; ако га и има да је прикривено код понеких бегова и газда. Али се ипак надали. Имају, зар, и тамо људи душу и верују у Бога. Ваљда ће се смиловати и продати макар неколико. Газда Микаило Пешикан сам има толико жита; шапуће се да читаве гомиле пуних врећа леже у магази. А он је наш човек, од наше вере. Неће он пустити да се сви врате празних шака.

Преварили су се. Кад су продали стоку и отишли пред магазу газда Микаила, затекли су га управо како товари жито на омања колица и шаље некуда. Сељаци, опазивши га, понизно поскидаше капе и поздравише; жене се преклонише готово до земље. Учини се као да их није ни видео. Поче нешто да виче на оне хамале што преносе вреће, поче да их прекорава. Опазивши како наљезе један безбрки официрчић, бржебоље скиде шешир и наклони се дубоко, са једним! сервилним и бескрајно глупим