неће, — отегну поп некако забринуто. — Моји снови не варају... Гора и трава дигнуће се на нас. Биће рата и биће окршаја.

Погледа на Лакана па умукну. Затим погледа на Симата и даде му знак обрвама да дете уклони. Не ноже се пред њим свашта говорити.

Симат откиде комад хлеба, гурну Лакану у руку, па га узе за раме и изведе пред кућу. Нареди му да ту стоји и чека док се гости не разиђу.

Лакан се послушно измаче, седе на некакву иструлелу трупину испод прозорчета и кидајући залогаје хлеба испод пазуха поче халапљиво јести. Као да га није много интересовало шта они унутра говоре. Није ни прислушкивао. А и да је прислушкивао тешко би могао ишта разумети. Сви су говорили шапатом и тек понека реч ако би се омакла гласније, па и њу би намах пригушили, поклопили. Тако је само чуо о некој преметачини, о некаквим преким судовима, вешалима. И било му чудно што се толики људи, у овако ведрој и топлој летњој вечери не одмичу од ватре нити излазе напоље. А сено мирише, а клепетуша на Гарану меко, меко клепне, а цврчци всело цврче : под стрехом, у трави, у букви, цврче непрекидно.

Касно су се разишли. И све један по један. Најпре се искрао гурави поп, натуривши камилавку до ушију и сакривајући свој дуги перчин, кудрав и чађав као повесмо