«У нашој кући», одговори ми Бела, а сузе јој грунуше из очију. Она се обрадовала.... Толико времена нисам ни једне разумне прозборио.

Тако је било.

Бог често и сиротињу погледа.

Кад сам пао лежати, Бела, онако слаба, без пребијене паре — нашла се у чуду.... Падне јој на ум једна њена другарица — мала Ибрина — тако су је звали.... Умрла је — бог да јој душу опрости! — Ибрина је била у служби код неке богате породице, која беше дошла у Лондон из северне Америке. Они су становали у оној истој кући, где је умро пок. Артур де-Ривијер.

Њој оде Бела. Потужи јој се. Открије јој све наше јаде. И Ибрина је била сирота, али она прими к срцу нашу беду. Она је одвајала од својих уста, па је нама помагала.... Сиротиња има нешто, што немају богаташи. То је милосрђе. Бела је ишла чешће Ибрини, и вазда се враћала пуних руку.

Једнога вечера затече Бела код Ибрине некаквог странца. Он беше дошао пре неколико дана из П..... да потражи неког далеког свог рођака, који је у време револуције дошао с једним дететом у Лондон, па се после није вратио. У варошком кварту даду му нумеру куће где је становао, и та је кућа била где су Ибринини господари становали. Рођаку странчеву било је име Артур маркиз де-Ривијер.

Удес овај одређен је руком самог спаситеља.