џупри уз некакву бабу што продаје кестење. Станем. Нисам могао својим очима да верујем. Баба ме погледа подозриво. Ја се досетим.... Ми смо вам, господине, увек досетљиви.... Купим неколико кестенчића и том приликом добро завирим детету у очи... «Оно је» помислим «зацело». Како је јадно изгледало, и босо и голо и неопрано. Оно мене није познало....

Отрчим Бели: кажем јој све. Она брже боље — спреми се. Дођемо на оно место — било је у улици св. Џемса. Кад тамо ни бабе ни детета! Били су отишли ваљда кући. Беше нам, врло жао.... «Сиромах Флавије — шта је дочекао!» — мишљасмо.

Толико смо пута одлазили и ја и Бела у улицу св. Џемса. Али све узалуд. Никад га не могасмо наћи.

После овога и нас погоди несрећа.

Моја се Бела разболи.... Обоје бесмо без службе. Потрошила се и последња пара.... Зараде ни од куд. Бела је лежала од врућиштине — девет пуних недеља.... Кад онда нисам ударио у прошњу — ил у још што горе — никад нећу!...

Бела се једва мало придиже. Дође друга несрећа. Оне, чини ми се, не иду никад саме.... Увек им је друштво — беда, невоља, глад — црна неимаштина!... Сад паднем ја да лежим — од исте болести. Био сам изван себе две — три недеље. Шта је за то доба радила Бела, онако слаба, ја не знам. Кад сам дошао себи — о чуда! — Био сам у другој кући, у другој соби, у другим хаљинама.... ? Где сам ово — помислим.