накит у самом драгом камењу. Ја полако затворим врата. Испричам све мојој Бели. Дете је још једнако врискало Хтело је свиснути. Бела ме није ни чула шта сам јој говорио. Она није знала шта да ради. Мораде однети дете матери. Кад је ушла у кабинет зачудила се. Кабинет је био пун пунцит дима. Код камина је стајала г. Андронита Она се необично тргла, кад је чула вриску детета свога. Бела ми је причала, да је стајала неколико тренутака нема, бледа — као изван себе. За тим је мало дошла себи.

«Отвори прозоре, нек дим изађе!... Сад спалих неке хартије, које су могле мом мужу главе доћи!...» То је рекла и не знајући шта говори, па узела дете и отишла у собу своју Бела је отворила прозоре, дим је био изашао.... Ватру беше попао црн пухор од сагорелих хартија.... С краја ватре биле су још неке у пола, а неке и више од пола читаве... Све су жене радознале. И Бела је у сваком погледу жена — с добрим само срцем. Она домча онај остатак хартија.... Остави кабинет и све мени исприча. Од мене није никад ништа крила.

Сутра дан нити смо ми били више код г. Андроните, нити је ова била у оном стану.... Шта је било с малим Фловијем — нисмо знали. Мислили смо да га је госпа са собом одвела. А шта смо могли друго да мислимо? То је било најприродније.

Како смо се преварили! —

После неколико месеци ја нађем сирото дете где