два—три месеца, а своје дете остави у аманет свом присном пријатељу г. Бомјеру де-Рулу. Они заиста беху прави пријатељи. Г. Бомјер је плакао за Артуром као мало дете. Г. Бомјер, ваљда због детета, не хтеде мене да пусти; он ме прими себи. Ово ми је било мило Бејах се запазио с госпођицом Белом, собарицом код г Андроните. То беше добра, учтива а боме и лепа девојчица. Ми смо се после узели. Сад живимо задовољно. —

Не прође ви година дана — умре и Бомјер.

Овај је случај бацио и мене и моју Белу у велику неприлику. На три или четири дана по смрти Бомјеровој, отпусти нас г. Андронита. Она је тога дана оставила Лондон. Више за њу никад ништа чули нисмо. У очи дана поласка г. Андронита се показала необична. Она беше готово збуњена. Још с вечера често је улазила и излазила из кабинета свог пок. мужа. Беше ладно. Рече ми да наложим на камину мало ватре Ја то учиним. Она је после опет ушла у кабинет. Тог се пута задржа дуго. Њено се дете, мала Адела, беше нешто усцикала. Бела је није могла забавити. Није јој тада била ни година. Бела јави мени да кажем г. Андронити, да је детету зло. Ја полако отворим врата на кабинету. Госпођа Андронита сеђаше за столом. Беше чудна у лицу. Ја се поплаших. Пред њом стајаху многе неке хартије. Ту беху и друге неке ствари. Видио сам и златну шатулу. Она беше отворена. Сва је шатула у ватри горела. То је био некакви