Флавије је само гледао ову грдобу, ово чудовиште под маском човекова лика. Флавије се згрозио. Он је једном хтео као разјарени лаф да полети, да зграби, да раздере — да као црва згази ову наказу од наказе, овај кужни чир пун заразног гноја на телу оног народа, ког је Флавије волео, љубио као своју душу, као свој живот, као свој идол љубави. И само један поглед г. Огиста Дегиља, који као да беше смотрио шта се кува у души Флавијевој, — учини, те се узбуркани таласи гњева и гнушања Флавијева — стишаше и смирише.

Кад се мир у неколико поврати г. председник огласи:

«Сад је на реду, да се читају искази сведока — г. Џона Петра бакала и овога жене г. Беле. Ови су сведоци испитани код краљевског судбеног стола у Лондону. Њихову сведоџбу имамо преведену и оверену нашим министром иностраних дела....»

XIV

— Сведоџба г. Џона Петра бакала из Лондона гласи — поче г. преседник читање даље.

«Ја о тој ствари знам ово да сведочим, господине: Сад ће бити око 20—21 годину, мање или нешто више, то не памтим. То је било онда када је наш Лондон био пун бегунаца из П..... Ја се тада погодим код неког г. Артура маркиза де-Ривијера. Он је био самац. Имао је само једног синчића од 4 године. Детету овом беше име Флавије. Г. Артур умре после