друштво просјака и убожака».... (Веселост на страни туженој.... «Зар у убожацима и сиротињи не тече онака иста крв у жилама, као и у племства.... зар сиротиња нису људи?...» упита неко из публике.... Сад се диже читава граја.... Г. преседник хоће да казни оног што се усудио да упада у судске ствари.... Не зна се, за пакост, ко је.... Глас је излетио с оне стране откуд су се јављале симпатије за тужилачку страну.... Г. преседник хоће да искључи целу публику.... Он погледа на г. Мишеља, Жилкреда и све пријатеље Мозенталове куће, погледа нарочито на г. Огиста Дегиља.... И ови би морали изаћи — сви, сем тужитеља и тужених.... Шта ће? — Сведе опет на опомену — мало оштрију.)

Г. Жилкред узе реч:

«Славни судбени сто већ и сам види, познаје тенденцију, праву намеру оног гласа из публике. Он је протестовао, што сам се усудио да приметим, да просјаци и убожаци нису могли бити другови и кућни пријатељи чувене куће Ривијера.... Он, тај глас, протествује, што у тој мојој скромној примедби види оно, што ја нити тврдим ни поричем.... Моја је струка право. Ја не умем да аналишем људску крв, те да видим да ли је она у просјака друкчија, но она у племства. Што не умем, то и не кажем. Онај глас из публике показао нам је још нешто. И то нешто од важности је. Зар не видимо, господо, да се нокти комунизма, социјализма ево већ пружају до пред сами