Г. Жилкред одговори:

«Па хајде да видимо, шта су рекле те Лондонлије, сведоци тужитељеви г. Џон Петар и његова госпа Бела? Да чујемо шта ће рећи г. сведоци из П.... Ето и ја тражим да се они испитају. Мене ће бар њихова сведоџба занимати. Нарочито сам радознао шта ће рећи, шта ће сведочити тај новопронађени, слепи јувелир — сведок?...

Чудо ми је само, како је наш млади племић могао да употреби у ову одвећ суптилну ствар својих родитеља — ако је, то јест, он сигуран да су му они родитељи — људе од таког ниског порекла!... Још је чудније како се могао заканити, да гази блато по оној нечистој и пустој улици, да међу оним убожацима тражи старе познанике честитог дома својих уображених предака, да потражи међу просјацима човека, који је с његовим оцем пок. Артуром де-Ривијером био на прошевини, којом је приликом уочио скупоцени веренички дар, па сад, наравски, ваља да дође пред славни судбени сто да то осведочи и још као прстом покаже: «И тај је, господо судије, адиђар онај исти, што га на врату носи г. Андронита!»... Чудо је то све. Али ми треба да опростимо нашем младом племићу!... Та за бога, он је новајлија још. Он сигурно и не слути колико вређа своје претке, свог оца, своју матер, — ако су, то јест, они заиста његови претци, ако је Артур његов отац, ако је Ана Севињска његова мати — што их мртве увршћује у