Славни је судбени ето, опет велим, сигуран, неприкосновен!...

А моја властодавка г. Андронита, а њен многоуважени муж г. Мишељ Мозентал, овај триестогодишљи раденик у државној служби, дом овај велим, на ком нема, нити може бити, и сенке од «унижавајућих дела» — честита, велим, породица ова, која никад ни на муху стала није, — је ли она сигурна од атентата, који је овако дивно смишљен, да једним ударцем сруши углед једне породице, која је најзаслужнија на пољу борбе за утврђење «постојећег стања»?... -Је ли сигурна?... питам.

Јесте.

Она мора да буде сигурна.

Њу, њену праведну ствар, морају да заштићују — наши судови, закони — ми сви!... (Особита веселост на туженој страни.... мргођење у публици.)

И шта тражи тужитељ? —

Он вели: Огрлицу своје матере. А где је та огрлица? — Он вели: Ено је у г. Андроните... И за то је натрпао пуно доказа.... Каквих? — То ћемо видити.

Он је сметуо с ума нешто најважније. Он још ни чим не доказује: да је он главом оно дете, које је рођено у браку пок. Артура де-Ривијера и овога супруге пок. Ане Севињске.... Шта бих ја могао наћи племића и племићака, како су ступили у брак, па онда како се у том браку родило дете, и њега сад нема; а ја повичи, пошто узмем име детиње и презиме оца