— Ви ме чекате, рече нам, а на устима му се опази опет онај чудновати осмејак. Одоцнио сам. Није ми добро. Да вам нисам дао реч да ћу доћи, остао бих данас код куће.

Настало је опет ћутање.

Сви смо нестрпљиви били. Једва г. учитељ отпоче.

— Ја сам давно читао једну причу. Она ми и данас стоји у памети, као каква живописна слика.... Чудо, што она има онаку исту потку и основу, као што има тестаменат покојног И. Коларца, о коме се сад, ето, толико збори и пише!...

Ја сам учитељ. Не би требало да се упуштам у дискусије ове природе. То поље припада правницима. Али ваљда баш за то што сам учитељ, ја сам вазда с побожношћу погледао на оне дарежљиве људе, који јавној настави дају нова живота, свежија полета. Међу овим светлим људима одавна сам видео и пок. И. Коларца. Овај велики родољуб, по мом мишљењу, јединствен је. Малене су наше способности, да и из далека сватимо непрегледни обим добра, које је