осветнички поглед на ону страну публике, од куда су се јављале очевидне симпатије за Артурову страну. — Одговор тужене стране гласи:

«Ко што каже — мора и да докаже.... Ко шта тражи и наћи ће.

Тужитељ је постао од неког времена публициста. Он напада на све што постоји. Сад јуриша и на својину — туђу!... Све му, ама баш све не ваља. Хоће да руши — до темеља све, па и — својину. То је његов принцип. Није само његов. Њих има доста, који су вољни да поделе, да не рекнем разграбе, туђу имаовину. Хе, али — не даду браћа.... Пис! много је мачку говеђа глава! — — — — —

На овом се пољу тужитељ уморио. Тражи сад друго поље — своје славе, своје величине. Хоће да постане «романиста.» У томе жели да је орђиналан. Хоће сам да створи и грађу за свој роман. Хоће да буде сам јунак у том роману.

И — сретно је почео!

Најпре је одбацио своје презиме «Розети». Оно је за јунака једног таког романа прозаично. Узео је друго — «Артур Ривијер». Оно дивно звони. То је име првог дома у нашој краљевини!.... Он то и хоће. Само је чудо, што је изоставио из тог имена оно племићско «де».... Његов уображени отац није хтео никад да то из свог презимена избацује!.... Ко може да погоди за што је учинио то јунак овог романа? — ђаволи су ови људи! Они све прокљуве. Сад знамо за