«Сад је на реду да се чита одговор тужене стране», рече г. председник а и нехотично баци поглед на оне две празне фотеље и на г. Мишеља Мозентала, који је већ одавно почео губити присуство духа. Он је непрестано бленуо у своје пријатеље а нарочито у г. Жилкреда де-Муља.... Он је већ предвиђао да је г. Андронита имала право, кад му је казала, да се ствари друкчије обрнуле и да је опасност ту, да част и име њихове куће дође под критично питање. Г. Мишељу беше остала још једна и то доста јака нада, а то је: Његови начелни пријатељи дали су своју поштену реч, да ће ово питање његове куће сматрати као питање њиховог сопственог начелног политичног «вишег обзира.» А кад се с овога становишта овај спор посмотри, хе, онда, разуме се, нико не сме да и за најмање тамне ствари тражи објашњења. Њихов политични виши резон само загрми:

«Тако бива, тако бити мора!»

Кад би г. Мишељ на ове мисли дошао, он би се онда чисто мало разгалио и тада би суљнуо по који