и особењака да је и он дошао да присуствује на расправи овог загонетног и чудног спора. —

Кад је Огист Дегиљ ушао у судницу, он се учтиво поклонио судбеном столу. Г. председник му показа руком фотељу — као место, које му је из почасти одређено. Огист се опет учтиво поклони, па прође и седе.

Видило се, да је и сам нешто узбуђен. Његови су погледи и нехотично лутали по судској дворани. — Кад се ови сусретоше с погледима г. Мишеља Мозентала!, — онда се преко Огистових усана развуче хладан, ироничан осмејак. Ова су се два велика — сваки по свом послу и положају — човека познавала. Они се немо поздравише.

Огист стаде посматрати сва седишта и на њима радознале гледаоце. Да ли је тражио кога? — Његови се погледи зауставише онамо, где је седила тужилачка страна. Г. Флавије беше се замислио. Он је гледао преда се. На његову се лицу виђаше мешавина — туге, неизвесности, радозналости — наде. Чињаше се као да је сам самцит у својој соби, а не пред судом пред толиким светом, који беше упро очи у њ. Њега је Огист посматрао дуго и дуго.... Наједаред се Флавије трже, исправи. Њихови се погледи нађоше, сусретоше.... Они се мерише с пуно интереса и — неке, њима непојамне, симпатије.... Да боме, има прилика, кад се деси, да неког, ког никад ни видили нисмо, од првог погледа — заволемо у толикој мери, да