Његова школа, његови ученици — то су му предмети најмилије пажње његове.

Он би обично рекао:

— Имам 40 ученика.... Ако им не поклоним довољно пажње, онда тешко мојој савести !... Зар није грозно, кад ко буде узрок, да четрдесет младих година пропадне у нераду?!...

О општој јавној настави приметио би: Јавној настави не може бити никад одвише пажње.... Свуд се штедња може препоручивати, само не у јавној настави. Она је овој смртоносна.... Народи могу доћи до праве среће једино путем здраве и брижљиво неговане јавне наставе. Сва зла, све невоље долазе народима од грубог незнања — од умне сиромаштине. Ко јавну наставу потпомаже, тај удара темељ прогресу и сваком добру

Г. учитељ има дубоке погледе и у многе друге ствари, обичној памети несватљиве. Његово је суђење вазда здраво, коректно, одређено. У изразима је обазрив; али где би народни интерес био ангажован, додирнут, ту му је тон био оштрији од бритке сабље....

Врата се отворише и он се помоли. Био је нешто блед.