Па и у публици се осетило неко мало кретање.. «Откуд баш данас да се г. Андронити смучи?!... ту има неки ђаво!» — мислили су једни. Други су само у себи жалили, што су у нади преварени — да ће данас гледати тако из близа царицу овог тајанственог скупа, спора....

Врата се судска и опет отворише. Послужитељ унесе још једно писмо. Он га предаде г. преседнику. Овај га јетко отвори и — прочита....

«Нека се донесе још једна фотеља.... нека господин уђе!» рече г. председник.

«3а кога се ово опет сад фотеља спрема?»... мишљаху неки радознало.

Висок и отмено одевен човек уђе у заседање. Његова појава само произвела је у целој публици необичан утисак:

«Огист Дегиљ!... прошапташе многи зачуђено.»

— «Шта тражи овај милијунар на овом спору?» питаху се други.... «3ар се и «ћивте» могу да заинтересују за овај и онај исход правде?!» питаху се подругљиво трећи.... «Да не мисли и он да се овде може што, онако испод руке, ућарити?» — разбијаху главу они, који су овде само за то дошли, да виде оно чудо од накита, које хоће да отме од оне честите госпође један ђачки «гуланфер» светска «протува,» која је себи увртила у главу, да је и она од старе племићске породице — па јој сад још само фали једна ситница од цигло 1,200.000 динара.