У ходнику — пред заседањем — стајало је још небројено света. Беше наступио савршен тајац. И мува да пролети чула би се.

У побочној соби, с десне стране заседања, седила су три господина и један дечко. Први се звао г. Шарл Дебрижен — Конт Давињон; други — г. Емил Флоријан маркиз де-Бранли, оба негдашњи кућни пријатељи пок. Артура де-Ривијера; трећи беше — старац Авриљ Дуферин, слепи јувелир, а четврти мали Фабијан — вођ слепог јувелира. Прва три беху сведоци по овом спору.

Читање акта још не почињаше. Као да се још на неког чекало.

Судска се врата отворише. Служитељ уђе и предаде председнику једно писмо. Овај га отвори — прочита.

«Г. Андронита супруга г. Мишеља Мазентала, преседника сената, — рече преседник званичним «тоном» — не може због злабости да присуствује на овом суђењу... Сад можемо приступити делу!...»

Г. Мишељ Мозентал, г. Жилкред де-Муљ адвокат г. Андроните и сви остали њихни пријатељи и познаници, само се чудно згледаше. Они се овом гласу за живу главу надали нису.... Г. Жилкред се нарочито беше окуњио; а г. Мишељ је само бленуо у своје пријатеље.... Да су на другом месту — могли би се мало и посаветовати, али овде, у суду, некако не иде....