«Жао ми је, да и на те ствари трошим моје време, које ми је и онако сувише кратко...»

Али, свакојако, на молбу своје матере, морала је отићи на једну иди две вечерње забаве, које су имале више вид приватни и породични; но, на којима се вазда стицало доста отмена света. И само неколико изредних опера, класичних позоришних комада и оне две приватне забаве, довољне су биле, да — Аделу изнесу на глас — то само беше доста, па да се види, да Адела, поред изванредне лепоте, има нечега, што све надмашава. То беше њено девојачко понашање према свакоме, без разлике старости и младости, без разлике положаја и богаштине. Ово њено понашање беше она дивна смеса — од брижљивог образовања, природне доброте њена срца, отворене и веселе нарави, ретке разборитости у њеним годинама и — што је најважније — њене чисте, мирисаве девојачке душе.... А ово су, богме, знали мудри и паметни људи да цене и уважавају. Многи би рекао:

«Ја бих се опкладио да госпођица Адела неће доћи на суђење. Њу само послушност према матери може присилити да се појави на једном суђењу, које може и на њено чисто лице бацити тамну сенку каква стара греха њене матере»....

Свет најбоље види, зна, цени, суди — дела наша.

Најоштрији, најдубљи погледи, то су они — јавнога мњења. Оно је већ жигосало матер а сажаљевало ћер. Јавно мњење — то је најстрожији судија. Али,