— па ништа.... Чини ми се као да је јуче било — пролази време пусто!... Али очњи вид; хе, то је са свим нешто друго.... Да ми је да прогледам — да још једном погледам у овај лепи свет, па не бих марио, колико за пару, да одмах умрем!»...

Старац је ово говорио а није осетио кад је непознати полако устао, узео свој фењерчић, пришао код старца и чекао док се он не истужи. Кад старац ућута, онда странац рече гласом који беше доста потресен:

«Добри мој старче, мени је мило што се још тако лепо сећаш твојих вештачких рукотворина.... Види се, да и данас с вољом говориш о своме негдашњем раду... Сад лаку ноћ!... Казаћу вашем дечку, да од сад мало више остане код вас.... Осама је, знам и ја, тешка...» То рече и — оде.... Сигурно да походи још кога и да учини још какво милосрдно дело у овом бедном крају.