упита непознати, ударајући гласом на ово питање, као да је нешто важно сазнати желио.

— Јес, јес, казао сам вам истину, потврђиваше старац; помислите само, господине, један једини адиђар, што сам тој кући начинио — коштао је на 1,200.000 динара. Хе, ал то је опет за ту кућу била права ситница. Ти људи, просто, нису знали есапа од оног што су имали. Таку једну кућу кад има једна јувелирница па — доста....

— Тај сте накит правили, г. Дуферине, сигурно још старом маркизу Октаву де-Ривијеру? упита странац гласом особите радозналости.

— А, не, господине; каквом маркизу Октаву! — Он је био највећа тврдица од како је, ваљда, куће Ривијера. Тај вам се цењкао за најмањи прстенчић. А кад би што плаћао — као да га сад гледам — дрктале су му руке, као да је све светске араме појео.... По његовим би наруџбинама јувелири скапали од глади. Његов син г. Жорж, е то вам је већ други човек био; али ни овај није био ни за мали прст свога сина Артура. Овај вам беше прави племић. Кад се појави на улици, на коњу, у колима — с његова су лица сипали зраци доброте и племенитости. Он беше као најбољи пролетњи дан. Он је био човек милостива срца. Он је учинио више добра но сви Ривијери, од кад је њине куће и њине богаштине. По особитој наруџбини младог Артура маркиза де-Ривијера, ја сам начинио онај скупоцени адиђар. Хе, господине, онаког драгоценог